Kako se ja borim sa pandemijom

unnamed
strah-od-bolesti-psihološko-savetovanje-sana-beograd-4

Ma to je samo još jedan bezazleni virus. Cela ovo pandemija počela je ovom rečenicom gde mi poričemo koliko je sve ovo ozbiljno i da će sve ovo brzo da prođe.
To je upravo ono što ne treba da radimo. Trebamo shvatiti ovu stvar ozbiljno i da se pridržavamo mera zaštita koje su potrebne. Pandemija korona virusa napravila je pometnju širom sveta,broj zaraženih i preminulih raste iz dana u dan. Pored straha od samog dobijanja virusa i brige za bliske ljude, dosta me anksioznom čini i činjenica da je korona okupirala svaku oblast mog života. Praćenjem vesti na temu COVID-19 napravilo je pometnju u mojoj glavi i počela sam preterano da razmišljam o tome, da tražim što više informacija i da tražim racionalno objašnjenje zašto se sve ovo događa. Tome dodatno mogu doprineti naslovi na društvenim mrežama i razne neistine o ovom virusu. Izazivaju strah, zabrinutost, paniku i dolazi do neprihvatljivog ponašanja s ciljem da izbacim to iz sebe. Tada sam u stanju da udarim u bilo šta i razbacam sve po sobi kako bih se smirila. Jako je nepoznata i neprihvatljiva situacija u kojoj se nalazimo, sve je uskraćeno, svi su rigorozni i utisak je da nam je život pauziran do daljnjeg. Ljudi ne shvataju i dalje sve ovo ozbiljno. Umesto da sede u svojim kućama i pokušaju na bilo koj način da se zaštite od virusa, oni šetaju ,viđaju se sa drugim ljudima. Drže se logike „Ma nije to ništa strašno,brzo ću ja,neće meni biti ništa,to su samo moji prijatelji…“. Upravo to ne treba raditi. Pogoršaće se na taj način stanje i širiće se virus još više. Iako su to tvoji,naši,moji prijatelji bolje je voditi se logikom da ostanemo kod kuće i zaštitimo pre svega sebe, svoje prijatelje i porodicu time što ćemo voditi higijenu i strogo se pridržavati zabrane izlaska. Neki nisu svesni koliko mogu ugroziti svoj život pa šetaju čak i bez zaštite. Vanredno stanje je sa sobom donelo poteškoće sa školovanjem. Trebalo je prilagoditi se nastavi preko interneta i odvići se od učenja u grupama. Unelo je puno zabrinutosti kako ćemo se snaći u svemu tome za razliku od onih koji su školu već završili i nemaju problema s tim. Načini na koje ja pokušavam da potisnem sve ovo na stranu su: slušanje muzike, gledanje filmova, razgovor sa prijateljima putem društevih mreža, čitanje knjiga… Plačem kao malo dete ponekad zato što ne mogu da izađem da prošetam i vidim se sa dragim osobama. Umesto da razmišljam i brinem počela sam da vežbam i radim neke stvari da bih skrenula misli od svega ovoga. Uglavnom pustim neku komediju i smejem se šaljivim sadržajima na internetu kako bi mi brže prošlo vreme. A pre nego što zaspim maštam kako će biti lepo kada se sve ovo završi.
Teško je protumačiti kakvo ponašanje je oprezno, a kakvo paranoično u ovakvim situacijama. Sa jedne strane, strah me je i izolacije, nervoze i histerije koja može da usledi. Sa druge strane, ako je to jedini način da se suzbije širenje virusa, treba to poštovati i slediti ono što govore lekari.

Milica Bunjić S-21

Leave a Comment