Како се ја борим са пандемијом

unnamed
strah-od-bolesti-psihološko-savetovanje-sana-beograd-4

Ма то је само још један безазлени вирус. Цела ово пандемија почела је овом реченицом где ми поричемо колико је све ово озбиљно и да ће све ово брзо да прође.
То је управо оно што не треба да радимо. Требамо схватити ову ствар озбиљно и да се придржавамо мера заштита које су потребне. Пандемија корона вируса направила је пометњу широм света,број заражених и преминулих расте из дана у дан. Поред страха од самог добијања вируса и бриге за блиске људе, доста ме анксиозном чини и чињеница да је корона окупирала сваку област мог живота. Праћењем вести на тему COVID-19 направило је пометњу у мојој глави и почела сам претерано да размишљам о томе, да тражим што више информација и да тражим рационално објашњење зашто се све ово догађа. Томе додатно могу допринети наслови на друштвеним мрежама и разне неистине о овом вирусу. Изазивају страх, забринутост, панику и долази до неприхватљивог понашања с циљем да избацим то из себе. Тада сам у стању да ударим у било шта и разбацам све по соби како бих се смирила. Јако је непозната и неприхватљива ситуација у којој се налазимо, све је ускраћено, сви су ригорозни и утисак је да нам је живот паузиран до даљњег. Људи не схватају и даље све ово озбиљно. Уместо да седе у својим кућама и покушају на било кој начин да се заштите од вируса, они шетају ,виђају се са другим људима. Држе се логике „Ма није то ништа страшно,брзо ћу ја,неће мени бити ништа,то су само моји пријатељи…“. Управо то не треба радити. Погоршаће се на тај начин стање и шириће се вирус још више. Иако су то твоји,наши,моји пријатељи боље је водити се логиком да останемо код куће и заштитимо пре свега себе, своје пријатеље и породицу тиме што ћемо водити хигијену и строго се придржавати забране изласка. Неки нису свесни колико могу угрозити свој живот па шетају чак и без заштите. Ванредно стање је са собом донело потешкоће са школовањем. Требало је прилагодити се настави преко интернета и одвићи се од учења у групама. Унело је пуно забринутости како ћемо се снаћи у свему томе за разлику од оних који су школу већ завршили и немају проблема с тим. Начини на које ја покушавам да потиснем све ово на страну су: слушање музике, гледање филмова, разговор са пријатељима путем друштевих мрежа, читање књига… Плачем као мало дете понекад зато што не могу да изађем да прошетам и видим се са драгим особама. Уместо да размишљам и бринем почела сам да вежбам и радим неке ствари да бих скренула мисли од свега овога. Углавном пустим неку комедију и смејем се шаљивим садржајима на интернету како би ми брже прошло време. А пре него што заспим маштам како ће бити лепо када се све ово заврши.
Тешко је протумачити какво понашање је опрезно, а какво параноично у оваквим ситуацијама. Са једне стране, страх ме је и изолације, нервозе и хистерије која може да уследи. Са друге стране, ако је то једини начин да се сузбије ширење вируса, треба то поштовати и следити оно што говоре лекари.

Милица Буњић С-21