Kada nam neko prepričava situaciju u kojoj se osećao besno, često pomislimo kako bismo mi našli mnogo bolje rešenje i odreagovali mnogo smirenije. Međutim, kada dođe do takve situacije, shvatamo koliko je teško da obuzdamo emocije i isplaniramo postupke. Koliko god se trudili, ne možemo da odreagujemo baš onako kako smo želeli i planirali. Međutim, svaki pokušaj da iskontrolišemo naše ponašanje i da se približimo željenom ponašanju je napredak. Možda nećemo uspeti prvih nekoliko puta, ali svaki pomak i svesno preispitivanje i rad na sebi i svom ponašanju približiće nas željenom ponašanju, a samim tim i željenom ishodu situacije.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Šta je bes?

Bes je emocija koja nastaje kada se osetimo da nas neko ili nešto ugrožava. On je mešavina snažnog nezadovoljstva nekim ili nečim i jakog neprijateljstva prema onome što je izazvalo to nezadovoljstvo. Bes NIJE refleks, nije automatska reakcija. Za naš bes nam nisu krivi drugi, već naše procene situacije u kojoj smo.

Često tvrdimo kada nas neko iznervira da nismo mogli da se kontrolišemo, da su emocije prevagnule i nismo mogli da se suzdržimo. Koliko god da mislimo da je ovo tačno, to je ustvari naš način da opravdamo naše ponašanje. Emocije, kao i nagoni ( npr. za hranom, vodom) mogu se kotrolisati i odložiti na neko vreme. Možete li da sačekate ručak pola sata iako ste gladni? Šta kad vas profesor ne pusti da odete u WC? Da li uspete da se suzdržite?

Ako smo uspeli da naučimo da kontrolišemo naše nagone, možemo naučiti i da kontrolišemo naše emocije. Ne moramo da reagujemo odmah. Ako možemo da istrpimo glad pola sata, zašto ne bismo mogli da odložimo izliv besa i sačekamo par minuta?

Svaka sitacija u kojoj se osećamo besno se sastoji iz tri dela: situacije koja je izazvala naš bes, naše reakcije na tu situaciju i posledica situacije i naše reakcije. Međutim, postoje i neki unutrašnji faktori koji menjaju način kakomi vidimo situaciju, i iskrivljuju realnost. To su naše pretpostavke i uverenja o sebi, drugima i svetu uopšte, koje su najčešče potekle iz naše porodice ili iz nekog našeg negativnog iskustva. Kada smo besni, ta uverenja isplivaju na površinu i teraju nas da vidimo celu situaciju drugačije. Na primer, kada se posvađamo sa nekim, može da nam padne na pamet “Moram da budem u pravu”, “Svi sada misle da sam glup”, “Samo kukavice izbegavaju sukobe” i slično. Ovakve misli su potpuno neistininte i nerazumne, ali mi ipak duboko verujemo u njih i činimo da se naš bes poveća do tačke da ne možemo više da izdržimo. Da se to ne bi desilo, potrebno je da shvatimo da često situcija sama po sebi i nije možda tako loša, već je mi činimo takvom našim mislima i pretpostavkama.

Besometar

Da bismo načili da kontrolišemo bes, važno je da saznamo šta nas čini besnim. Prvo moramo da pronađemo situacije koje izazivaju najviše besa i smislimo kako da pravilnije reagujemo  njim.

Pokušajte da se setite što više takvih situacija i sa što više detalja.

Prebrojte te sitacije i poređajte ih od one koja vas najmanje čini besnim do one koja vas najviše čini besnim. Na primer:

 

  1. kada me neko slučajno gurne u hodniku

2. kada prijatelj kasni ili ne poštuje neki dogovor

3. rasprava sa profesorom oko ocene

4. ljubomorna scena devojke/momka

5. rasprava sa roditeljima oko izlaska.

 

 

 

Setite se kako reagujete i kako se događaji obično odvijaju u tim situacijama. Da li se svaka od ovih situacija završi svađom? Kako se osećate nakon toga?

Proradite u svojoj glavi (ili zapišite) više mogućih razvoja događaja – kako ste mogli da reagujete, kako biste voleli da ste reagovali, kako je mogla druga osoba da reaguje, kako biste vi voleli da je reagovala. Smislite što više scenarija i odigrajte ih u svojoj glavi.

Sada se setite svih mogćih posledica koje mogu da se dese ako ispoljite svoj bes bez zadrške i promišljanja u situaciji koju ste stavili najviše na lestvici.

Šta biste dobili da ste iskazali svoj bes u toj situaciji? Šta biste izgubili? Možda biste pobedili u nekoj raspravi, ali izgubili prijatelja? Možda biste rekli nešto što zaista ne mislite ili prouzrokovali posledice koje ćete kasnije teško popraviti?

Sada pokušajte da smislite drugačije načine kako biste mogli da reagujete u takvoj situaciji. Zamislite da imate čarobni štapić koji može da reši tu situaciju. Zamislite da ste zamahnuli njime. Kako bi se stvari odvijale?  Kako biste se ponašali? Kako bi izgledalo to idealno rešenje? Jeste li sigurni da vam je potreban magični štapić, da ne možete to i sami?

Ako niste ipak mogli da pronađete neko rešenje, razmislite još malo o toj situaciji. Hoćete li biti besni i dan nakon toga? A za nedelju dana? Za jedan mesec? A za godinu dana? Hoće li i može li ova situacija da vam na bilo koji način promeni život? U većini slučajeva odgovor na sva prethodna pitanja je ne.

 

Veoma je lako naći razloge i opravdanja za neku nepromišljenu  reakciju kada smo besni: neko nas je uvredio, imali smo loš dan, takvog smo temperamenta i slično. Sve su ovo donekle razumljivi razlozi, ali pitanje je koliko smo spremni da dozvolimo našim emocijama da nas kontrolišu. Svaka emocija je prirodna i u nekom periodu razvoja čoveka služila je u svrhu preživljavanja i prilagođavanja. Dakle, emocije nisu loše i opasne po nas, ali naše ponašanje može biti. Umesto  da se borimo sa svojim „negativnim“ emocijama, za nas je bolje da pokušamo da ih razumemo i da naučimo da ih iskažemo rečima umesto delima.

Vaša Andrijana