Šta je samoća? Niko od nas ne zna tačnu definiciju samoće. Da li je samoća biti sam kući?Da li je samoća kada si okružen ljudima a fali ti neko?Postoje još puno raznih pitanja šta je samoća. Niko od nas ne zna definiciju samoće ali svi vrlo dobro znamo onaj osećaj kada tu negde fali nešto. I ne znam ni ja sama zašto ali najgore je noću, preko dana se suzdržiš smeješ se sa svima po nekad i zaboraviš na to. Ali tu je noć kao da je noć zadužena da se setimo svega lošeg. Da li vam se nekad desilo da legnete u kreveti i razmišljate a onda krenete da plačte, meni se to deesilo hiljadu puta.Samoća nije uvek prisutna ne osećaš se uvek usamljeno. Kada odu neki bitni ljudi koji su vam dosta značili i nema drugih da popune njihovo mesto e to je samoća. Pa koliko se puta desilo da to mesto pokušavate popuniti nekim strancem, da li vam je pošlo za rukom? U većini slučajeva ne, mada ima i slučajeva kada uspete iz prve popuniti to mesto. Na žalost posle kraćeg perioda shvatite da niko ne može zameniti mesto te osobe koja je otišla. I onda nastupa samoća, sedite i slušate tužne pesme, ne morate da slušate, dovoljno je što razmišljate i onda se sećate. Iskreno sećanja su po nekad gadna stvar, pravo da vam kažem. Sećanja hmm, lepa i ružna, a koja više bole pa lepa. Kako to da lepša više bole? Epaa znate kad je nešto lepo a znate da neće da se ponovi više, a bilo je lepo dok je trajalo, a sada kada se setite boli. Svi smo po nekad osetili samoću, samoća boli, sećanja bole, ejj pa i ljubav boli. Mada mi moramo biti jaki i težiti ka svome cilju. Ako smo odustali na prvoj prepreci što smo se i borili onda? Ne može nas jedna samoća uništiti ili ipak može ili ne ili ipak da hehe. Sve zavisi od jačine čoveka, ne bi trebalo da dopustimo sebi da nas odsustvo jedne osobe omete toliko u životu. Treba se boriti, treba biti jak i neodustajati.

ЉУБАВ

 

Љубав је твоја попут зрна мака,

Довољно мала, а довољно јака.

 

 

ПОГРЕШНО ВРЕМЕ

 

Волела сам те нежно и мило,

Али теби то доста није било.

 

Од нашег малог света тражио си свемир,

Био си и остао мој највећи немир.

 

 

 

 

 

ШТА ТО СРЦЕ ЖЕЛИ

 

Случајно ме потражи,

Тугу живота гласом ублажи,

Очима мојим наду дај,

Искрена љубав постоји, знај!

 

 

МОЛБА

 

Наш су симбол три прста,

Славимо славу, славимо Христа.

Црква је вечна кућа наша,

Спашава нас од злих људаша.

Моје, те срце, боже, моли,

Недај да људима владају боли.

 

Marija Jocić

             Kuća moje prabake puna je starih uspomena. Gotovo svaki kutak ispunjavaju stare, crno-bele fotografije.

            Baka se često mislima vraća u prošlost i priča mi o sebi. Ona mi je slike iz prošlosti uvek dočaravala po svom pomalo izbledelom sećanju. Na kaminu se nalazi uramljena fotografija. Kad god bih ušao, privukla bi mi pažnju. Slika je bila na sred kamina i zračila je neopisivom toplinom i dubokom nežnošću. Na njoj su baka i deka na dan svog venčanja. Baka je nosila jednostavno krojenu haljinu do kolena, a glavu joj je krasio šešir širokog oboda. Bila je jako lepa. Deka je, takođe, bio jednostavno, ali lepo obučen, nosio je pantalone i košulju. Baka mi je o ovoj fotografiji pričala sa izrazitim zadovoljstvom, a u očima joj se ogledala ljubav, baš kao i na slici. Često mi je govorila : „Dragi moji, ovde je sudbina umešala prste“.

            Svaki lep trenutak u životu treba ovekovečiti fotografijom, jer i kad sećanja počnu da blede, ostaju nam uspomene. Sećanje je život .

 

                                                                                              Nikolić Bratislav M32