Dvorište naše škole često je puno posetilaca životinjske rase.Bilo kako bilo, na odmorima kao i na večernjoj bleji ne bi bilo lose da zavirite ispod klupe.
Veliki broj ljubitelja životinja voli da popriča sa njima, ali ne i da ih pomazi, jer „gledaj ga kakav je prljav, ali on je beba jedna lepa“ i ipak velika količina otpadaka hrane pravi su mamac za, slobodno ću ih tako nazvati, naše školske drugare. Uzevši u obzir veliki problem našeg grada, da ne kažem države, vezan za pse lutalice koji se derešava, i nadamo se biće rešen dok nam deca ne krenu u istu ovu školu. Moramo imati obzira prema našim drugarima. Opet imajući u vidu da neke ptice govore, moramo razumeti intuzijazam pasa koji su rešili da završe ovaj neobavezan stepen obrazovanja. Ako papagaj može da psuje komšiju, zašto psi ne mogu da programiraju? Lajka je letela u svemir, ne zaboravimo to…
Sujeta je izgleda prisutna i u životinjskom carstvu. Ne zaboravimo da je našoj zemlji potreban napredak. Mogli bismo da im se zahvalimo jer je njihova volja i upornost tolika da je prosto nemoguće isterati ih iz prostorija škole. Kao takvi, trebali bi biti veliki uzor većini. Bilo kako bilo, postavlja se pitanje, da li je škola škola- ili azil?
Živimo u XXI veku, modernom dobu… Ako su roboti u mogućnosti da nam kuvaju kavu, zasto pas ne bi mogao da resi kvadratnu jednačinu?
„prolaz, zakasniću na čas“